Srpski književni glasnik

>)

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 183

ге чики важним ; и, хотећи да њено изненађење повећа, одговори :

„Ловац, 'погодили сте...“

Она настави оним истим проничним тоном :

„А какву дивљач ловите понајрадије 7

— Дивље звери, гоепођице... рече Тартарен, мислећи да ће је задивити.

— Има ли их много на Ригиу 7“

Увек љубазан п спреман за одговор, Тарасконац хтеде одговорити да је на Ригпу наишао само на газеле, кад му реч пресекоше две сепке које приђоше вичући:

„Соња... Сења. .“.

— Ето ме...“ рече она; п окренувши се Тартарену чије су очи, навикнуте на помрчину, распознавале њено бледо и лепо лице под шпанским огртачем, она додаде, “овога пута озбиљно“

„Ви идете у опасан лов, чико.. Пазите да у лову не оставите своје кости...“

ИП намах је нестаде у помрчини се њеним друговима.

Касније ће ове речи пуне претње бацити у бригу нашег јужњака ; али за сада само га увреди реч „чико“, којом се циљало на његову проседу косу и пуноћу — п нагли одлазак ове девојке, и то баш у тренутку кад јој ге хтеде казати и уживати у њеној запрепашћености.

Он пође неколико корака у правцу у коме се ова група удаљаваше, пи чу неки нејасан жагор, кашљање, кијање туриста који се беху искупили у гомиле и се нестрпљењем очекиваху рађање сунца; неколико њих најодважнијих беху се испели на јелну кулу, чији су се диреци, покривени снегом, белили у ноћи која престајаше.

На истоку се поче белити елаба светлост, поздрављена. новим звуцима алпиекога рога и оним задовољним „А!“ које у позоришту изазива звоно што објављује дизање завесе. Уска као пукотина на каквом поклопцу, ова светлост стаде се ширити, увећавати видокруг; али у исто време поче се дизати из долине непровидна и жута магла, пара, све јача и еве гушћа што се дан више при-