Srpski književni glasnik

184 СРПСКИ Књижевни Гласник.

мицао. Изгледало је као да завеса заклања позорницу: од гледалаца.

Ни трага од горостасних призора о којима се говори у Путовођања. У замену за то, чудновате прилике: спноћних играча, пробуђених пре времена, оцртавале су · се као хинеске сенске, необичне и смешне, увијене шаловима, покривачима, па чак и креветеким завесама. Под разноликим капама, капама евиленим или памучним, капуљачама, шеширићима, качкетама се ушима видела су се преплашена, подбула лица, као главе бродоломника који, усамљени на неком острвцету усред мора, разрогачених очију гледају пут пучине, неће ли спазити на њој какво једро !

И ништа, баш ништа ! .

Међутим неки од њих, пуни добре воље, упињаху се да распознаду поједине висове, а горе на кули чуло се кикотање перуанске породице, исекупљене. око неког дугачког човека који је, у до пете дугачком шареном капуту, без забуне описивао невидљиву панораму бернеских Алпа, набрајајући и показујући гласно висове које магла беше заклонила.

„Лево видите Финстерархорн, висок четири хиљаде лве стотине седамдесет и пет метара... Шрекхорн, Ветерхорн, Менх, Јунгфрау, на чије лепе размере обраћам пажњу госпођицама...

— Ала је овај безочан !...“ рече у себи Тарасконац.. а затим додаде: „Ама мени је познат овај глас.“

Он познаде нарочито нагласак, онај јужњачки нагласак који се распознаје издалека, као и мирис белог лука, који се на југу тако радо једе; али мислећи само: о томе како ће наћи своју младу сапутницу, он се не заустави и пастави разгледати гомплице, али без успеха. Мора бити да се вратила у госетпоницу, што су чинили и сви остали, јер им беше додпијало цвокотати п табат и. по снегу.

Погнута леђа и шалови чије су се китке вукле по. снегу удаљаваху се, нестајаху у магли која је бивало.