Srpski književni glasnik

, ТАРТАРЕН НА Алпима. 185

све гушћа и гушћа. Ускоро не остаде на хладном и пустом вису, у сивом праскозорју, нико више до Тартарен и свирач, који је и даље сетно дувао у огромни алписки рог, као псето које лаје на месец.

То беше омален старац дугачке браде, са тиролским шеширом, украшеним зеленим кићанкама које су га биле по плећима, и позлаћеним писменима „Кегтта Моли“, као све капе гостионичких слугу. Тартарен му приђе да му Ja напојницу, као и остали туристи. „Хајде, чича, да спавамо,“ рече; п ударивши га руком по рамену с по03знатом тарасконском усрдношћу додаде: „Рађање сунца на Ригиу! комедија, је ли!“

Старац настави дувати у рог, довршујући своју ритурнелу у трп тона, с потајним осмехом од кога су се скупљале његове очи пи тресле зелене кићанке на његовој капи.

При свем том Тартарен се не могаше потужити на ову ноћ. Сусрет са лепом плавушом био му је богата накнада за прекинуто спавање; јер, и ако му је било близу педесет, срце му још беше ватрено, машта романтична, а живот необично мио. Кад се вратио у своју собу и склопио очи не би ли поново заспао, учини му се да осећа у својој руци ону малу, лаку ципелицу, да чује несташни глас младе девојке: „Јесте ли ви то, Манилове 2...“

Соња !... да лепа имена!... Зацело је Рускиња; а они млади људи, што путују с њом, без сумње су пријатељи њенога брата... Затим се све измеша ; лепушкасто лице које сунце златп споји се са другим бледим п успаваним визијама, падинама Ригпа, шареним водопадима ; H на скоро херојеко дисање овог великог човека, звучно и одмерено, испуни собицу и добар део ходника...

У тренутку када, на прво звоно за доручак, хтеде сићи, Тартареп се хтеде најпре уверити да ли је добро очешљао браду, и да не изгледа сувише ружно у свом алписком оделу; но наједанпут уздрхта. Пред њиме, на