Srpski književni glasnik

196 СРПСКИ КњижеВНИ ГЛАСНИК.

62 (119).

СО људима је као и с монетама; у животу много више циркулишу људи ептне, плитке памети, друштвени ситан новац; што су већи душа п дух, еве мање циркузишу у животу, еве су даље ол њега, чувају се у благајнама. 63 (114).

Главни посао разума јесте разлагање, пи по томе само оно може човек разумети што је сложено; просто не може се разумети, те што је нешто простије све је загонетније, тајанственије, неразумљивије.

64. (117.)

Пут добру тежи је много него пут злу; први је пењање, други сеплажење ; отуд је много лакше напредовати у злу него у добру.

65. (122).

Као што је језик, говор, одлакнуће од притиска спољних утисака, тако је мишљење одлакнуће од притиска живота. Што год је задовољно са животом, оно не мисли. Што је човек незадовољнији са животом, што га живот више притискује, тим он више мисли; што дубље осећа болове од живота, тим дубље и мисли.

66 (197).

Права, највиша несрећа никад не долази човеку с поља, него је може само у себи носити; право несрећан човек мора се као несрећан родити, он мора у себи носити клицу своје несреће.

67 (128).

Дух је остатак, рест непотрошене снаге живота п душе као што је цивилизација остатак, добит од свекозиког напрезања човечанства у борби за живот. Код огромне већине људи сума унутрашње о интензивности тако је мала да се сва утроши у животу п у борби за живот. Само код малог броја племенитијих људи оетаје неутрошене унутрашње снаге да се могу дизати изнад живота, садашњости тела.