Srpski književni glasnik

СРПСКА ДРАМА У Х1Х. ВЕКУ. 207

опрости и пусти их е острва, а он остане с Јариком коју је заволео, и Педрилом којп му се приволео, да у чистој природи ужива чисту љубав, и да размишља о притворству тобож цевилизоване Европе, о опакости њеној и другим њеним „гадним вешчима.“ Ова драма која је један напван али племенит протест, скоро памфлет, против трговине с робљем и ондашњег колонизатореког система, израђена. је, додајмо п то, сасвим правилно по торији о јединству места и времена. Радња се дешава све на једном месту, а почиње у јутру и „совршује се“ у вече. Како пак овај комад изгледа у Јоакимову преводу, може се вилети по овим речима: „Пусти ме, каже Фернандо, да се довољно на твојима наплачем пересима, о ја бједни!“ Или оно кад Јарикин брат, у последњој и најдраматичнијој сцени, у пуној индигнацији и достојанству, поручује оној тројици неваљалаца којп се крећу е острва и каже: „дођфите опет, дођите и убијајте нас, фарбајте ови острв с нашом кервљу...“, и тако даље. Али немојте гледати само комичну страну овога превода (баш је овај почети навод за то ту да нас на то опомене), ова се реченица свршава у једном доста лепом ритму и мелодичности, са оним старим конструкцијама синтактичним које нису без извесне симпатичности и грације, и таквих реченица не ретко код Јоакима бива. „Фарбајте ово острво... каже се тамо, гди вам је три пут живот спасен био, и искорењавајте дивјаке от којих ви топерв учити морате људи бивати.“

(Наставиће се).

ПАВЛЕ Поповић.