Srpski književni glasnik

ДОГМАТИЧКА И ИмМпРЕСПОНИСТИЧКА. КРИТИКА. 209

мишљу пде до краја п да се каже сва, потпуна, без пка. квих ограничења и обзира.

Као и све науке које се оснивају на претпоставкама, она тежи да постане што научнија, да буде „књижевна наука.“ Историја престаје бити легендарна, живописна и реторска, а постаје тачна, трезвена и сува; етика неће више да буде скуп обичаја једнога доба и „предрасуда добра,“ но се ослања на факта и цифре, на пспхологију, физиологију и статистику, п тежи прецизности тачних наука; исто тако књижевна критика гаји исту високу амбицију. Питање је само да ли она има права да се назива науком.

Свакако, ако се под речју наука разуме нека стална, вечита, апеолутна истина, која важи за сва места, за сва времена и за све људе, један систем непромењивих формула п законик неприкосновених правила, књижевна критика није наука. Потпуна и одређена теорија лепог и не постоји, и ко зна да ли ће икада и постојати. Строго узев, ми тачно и не знамо шта је то лепо, из простог разлога што је лепо, као и све наше идеје, у непрестаном мењању, што живи том променом, што је „уметност вечито стварање.“ Но онда ни историја не би била наука, етика још мање, као ни све оно што проучава људе, њихов живот, идеје и осећања, све што се тиче човека, релативне, пролазне, трошне стварке у бескрајним просторима. Фонтенел је назвао историју „опште примљеном баеном,“ ЖанЖак Русо тврдио је, да је она „вештина одабрати између више лажи,“ Тен, чије су научне претенсије биле велике, назвао је „прошлошћу онаквом какву је види један темпеременат,“ а јелан од највећих псторика нашега доба, Фистел де Куланж, рекао је скептички и са пуно непоштовања према „учитељици живота“ : „историја не служи ничему.“ Ако је етика за једне: примена психологије, наука о социјалном животу, хигијена душе, равнотежа између личности и друштвеног интереса, она је за Питагору проста хармонија, за Епикура обично тражење среће, за Спенсера само лична једначина.

14