Srpski književni glasnik

210) СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

Најзад, апсолутна истина и не постоји, она је само конструкција нашега духа, један висок идеал коме ваља тежити и управљати све напоре п борбе поколења. Постоје само пролазне, релативне, делимичне, човечанске истине. И сама математика је тачна у односу према нама, јер u бројеви п линије зависе ол времена а простора који · изван нас немају ничега реалног. Стари еофпети, који су много више вредели но глас који им је остао, учили су да је „човек мера евију ствари,“ и њихово учење, са извееним променама и допунама, постало је једна од највећих плеја нашега доба: релативност људским сазнања. Позната је реч Анатола Франса, какве морају изгледати етвари у мрежастим очима једне муве, и како се овај шарени и сложени свет мора одбијати у грубом мозгу једнога орангутана. Но ако се остави на страну тражење апсолутне истине, ако се под науком сматра знање нашега доба, закони извесних сталних појава, методи којима се поступно сужава круг непознатога, онда и књижевна критика јесте наука, млада, нова, на несигурним ногама, али ипак наука, која само тражи времена па да се покаже достојна тога имена.

1.

Било је доба када се чврето веровало у математички тачан научни карактер књижевне критике. У картезијанском ХУП веку веровало се у суверенство разума, да је он највише својство, да он влада душама и води их, да све пре свега пма њега да задовољи. Расин у предговору Ифиеније са ужпвањем тврди, да је здрав разум један и исти у свима вековима. Тај разум треба да буде критеријум у књижевној лепоти. Ваља подражавати природу, али не потпуно верно п без пзбора, но рационално, то јест у ономе што је у њој свуда и увек, не оно што је индивидуално но оно што је потчињено вечитим законима, што је у њој разумно, логично п саобразно са њеним сопственим планом. Разум дакле чини лепоту, која је апеолутна, стална и унпверсална. И као доказ да се она не