Srpski književni glasnik

ДОГМАТИЧКА И ИМПРЕСИОНИСТИЧКА КРИТИКА. 211

мења, наводипло се стално дивљење толиких векова п толиких раса Одисеји п Илијади и Сатирама Хорацијевим. И како се веровало у један вечити тип лепоте, створпо се један сепетем књижевних догми п законик лепога. Звао се тај закопик Поетика Аристотела, или Песничка умегност Боалоа. или Еволуција родова Бринетпера у наше дане, ваљало је само примењивати његове параграфе на живе по на мртве, на старе п на модерне, на домаће као п на стране писце. Сва та стара критика састоји се у подјармљивању – појединачног пазума општем разуму, у књижевним традицијама. Једно дело не суди се по његовој вредности но по односу са целом књижевношћу. Сва се дела мере према једном у напред утврђеном пдеалу. За француски ХУП век то је била класпчна књижевност, Аристотело и Хорације, за Низара u догматпчаре прве половине ХТХ. века то је била апстрактна идеја пречишћеног француског укуса, класична књижевност ХУП века. Једно дело у толико је добро у колико не носи ничега особенога и оригиналнога п у колико се приближује том књижевном идеалу.“

У наше дане ту критику представља француски критичар Бринетпер. Како он мисли, критика мора да постане наука, то јест да одстрани лична осећања п утиске, и извуче општу пдеју. закон. Морал, то је одвајање из нижих побуда највишег идеала, дужности; књижевна критика издваја случајне п пролазне елементе, п износи стварну, битну лепоту. Од једнога дела тражи се да буле саобразно законима свога рода, латпнеком укусу, захтевима морала, интересима друштвене консервације. Он установљава јерархију родова, дели књижевност на нижу, „личну“, која само забавља, п на вишу, „безличну“, која износи само оно што је опште човечанеко, и забавну и поучну. Он је покушао да начело еволуције Дарвина и

1 Код нас -од 1860 до 18570 веровало се да је наша народна поезија прва и последња реч лепоте, еванђеље естетике, и да се ева дужност песника састоји певати у тим екученим границама пи готовим калупима. 147