Srpski književni glasnik

216 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ | ГЛАСНИК.

тула у живим бојама, и, изнад тога облака, три апђелске главе с детињеким осмехом на руменим уснама пи у крупиним црним очима. Изгледа да им чини велику радост... што ђаури пешаци дреко завирују у кола и често узвикују ал! п ог!“ Или, кал описује Боспор п помене узгред неку кафану у којој свира неки женски оркестар, Г. Мијатовић сматра да ће му бити неопходно потребио да да и овакве примедбе: „Није немогућно, казује он, да понеку булу. више него свпрачице и њихова музика, иптересују млади ђаури који онуда пролазе...“ Таквих примедаба има пуно, п све истог калибра. Очевидно је да о женама јако воли да пише, и да га то скоро највише занима на његову путу. Можете онда мпелити какав је тек кад у Серај улази, у онај дворац где је харем султанов. „Мени је реч Сера), каже он сам, била мађичнија но што је Аладнну (не ваљда Аладину, него Алп-Баби) реч (Сезам икада могла бити. Она ми је отварала не само царев селамлик, него и царев харем...“ Кроз цео Серај, он пролази и једнако чека моменат кад ће му вођ показати харем. А како се изненади кад му, после целе шетње по Серају, вођ каже (или како се Г. Мијатовић финије изражава, „да нам финим начином на знање“) да више нема шта да се види у Серају! „А харем“ једва изусти разочарани Г. Мијатовић. „Харем смо прошли давно“, одговори му вођ. „Што ми не показасте бар један слепи зид његов“ јекну болно наш путописац...

Ето такав је Г. Мијатовић по слици коју је о себи дао, п толико се оп интересује за женски свет. То интересовање прелази опу меру коју има читалац жељан да чује штогод о Цариграду, а и за самог 1. Мијатовића то постаје скоро зћокше. Свакако, за преволпоца Франклина изгледа чудновато. Колико то интересовање, само још то да додам, пада у очи, види се и по глави о султану. Г. Мијатовић и са султаном разговара о женама! Он сам прича Kako је с њим говорпо „о упливу жен. на људе, о слаткој залуђености у коју нас хашиш љубави заноси, о презрењу којим љубав неће да чује за ваше достојанетво,... о чуд-