Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 317

ној слабости п најачега човека према најслабијој жени... о пемоћи људске философије па чак и европске науке да испита. природу љубави и да јеј лека нађе...“! Прочитајте ту главу о султану (ја се не могу на њој задржавати), па ћете видети сами. Прочитајте је, јер је она и у друTOM погледу интересантна, јер се у њој види (ако је оно истина што се тамо каже) и како наши посланици воде поверене послове, и како симпатично Г. Мијатовић миели о султану, и даје један портрет његов који се, у осталом, много разликује од портрета што су скицирали добри познаваоци султана Џеме Фази п Шарл Хекар...

Али о томе нека пишу други, позванији. Ми се међутим вратимо на г. Мијатовићев опис Цариграда, на главу о Терапији. У тој глави, Г. Мијатовић описује најпре како изгледа Терапија, п то укратко; а после шта се све ради у њој. од један до два сата, од три до четири, од осам па на даље, и како живе дипломати, и чим се забављају; а најпосле, шта се све види се прозора Г. Мијатовићева, какви призори излазе пред очи, како изгледа улпца, ко пролази њом, итд. У тој глави у којој има доста личних места, помена о познанетвима Г. Мијатовића, у шта би било индискретно улазити, има јеш и занимљивих сличица, као што је она о једном Русу морнару који хоће да части једну Циганку долдрмом. Алп су такве сличице необично ретке (свега та једна), а остале су све неки „страсни“ описи, некакви лирични изливи, пасажи из сентименталних романа, и то све о женама (у овај мах писац највише о њима говори), а еве поводом жена које Г. Мијатовић види се прозора. Ево један пример:

„Гоеподска једна каруца. устављају се под мојим балконом. У њима седи... млада гоепођа... (њен опче). Она очекује неког... Поред ње је на седишту једна кита дивних ружа. Чини му се да се мирис њихов пење горе до мога балкона да се љуби е мирлеом мога каранФила... Млад човек у европском руву... стиже до карупца.. пи, уз. в руку ко, у му млада и лепа госпођа пружа, приноси је полако к уснама... А млада госпођа поздрављише мило, осмехом са усапа п осмехом из својих лепих очију, евога при атеља. Видех како му живо притиште руку. Како је ерећна она! И како је тек он срећан! О нека им Бог даде да су дуго, дуго тако