Srpski književni glasnik

ке И ~

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД.

Ристоријин глас већ је био mom” o до Париза преко оних који су је гледали у Риму, па по повратку писали одушевљене чланке, али ипак, прича Легуве, немогуће је описати чуђење п дивљење НПаризлија, кад су је својим очима видели у Талијанском позоришту. (Париз је био, онда као и сад, крајња мета евих уметника, нарочито глумаца. и певача, где им се даје коначна диплома). Ристори је било тада — наставља чича Легуве — тридесет и четири године. Висока, дивног стаса, невероватног склада у размерама тела и косе отворено кестењасте. Али што је нарочито привлачило, биле су очи. Ах те очи! уздахнуо је старац. Као да су окупане у неком влажном сјају, као да пливају у сну, као што каже Виргилије. Из њих је избијао поглед блистав и уједно превучен као сунчев зрак кроз облак. Али усред страсти, кад би се облак разбио и сагорео на пламену зенице, какве варнице, какве муње!

Глас јој је имао нечувену скалу, гибак, умиљат, дубок, жмарци би пролазили слушсгоце од главе до пете.

Игру јој већ теже описати. Досад још није пронађен никакав начин, да се глумачка вештина сачува потометву. Изгледа да та врста уметника, на супрот вајарима и елпкарима као пример, врло скупо плаћа, што је, опет на супрот вајарима и сликарима, у непосредном додпру са публиком и одмах, у тренутку, награђена одушевљењем оних пред чијим се очима · показује. И да имамо најтачније критике, шта данас — да узмем наше случаје — ми зпамо о пгрп Јеленске и Бачванског, и колико ће се њих за нама ускоро овако питати о Коларовићу п Тоши Јовановићу 2 Или по чему ће даља колена ценити колико су тачни судови који се данас односе о игрп Г-це Нигринове, п по чему ће им битп подозриви, ако им буду 7 Мораћете веровати на реч ономе ко вам се буде учинио да у маси свих којп су писали, има највише укуса п памети. Алп верпфиковати се, као што рекох, не може, п то је оно што пни не само пролазном него донекле пи дирљивом глумачку судбину. |