Srpski književni glasnik

220) СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

У Ристори каже Легуве — а на њега се морамо ослонити — био је гест чудо невиђено по силини и богатетву. Она је сама собом испуњавала сцену п пуштала се најјачим осећајима не покушавајући да им регулише ефект. У том је Ристори била противност Рашели. Код Рашеле су покрети били одређени, скоро епметрпсани. Ни јелан њен гест, ни један положај није потицао из случаја, према тренутној инеппрацији, или импровизован пред гледаоцима. То је оно старо спорно питање о природности или вештини, које су од Дидеро-а толики додиривали, неки, Коклен старији на пример, на основу своје рођене праксе. Питање може бити теоријски интересантно, али је главно да нам глумац да свакад потпуну илузију искрене страсти. Ристори је, тврди Легуве, имала тај дар у скоро надчовечанској мери.

Као илустрацију оног што је навео о њеном гласу, Легуве цитира једну реч на крају првог чина Медее. То је талијанеко уедегето (видећемо), јер је она на талијанском представљала. Кад је она то уебегето изговорила вибрирала је р као најфинији нож млетачки, а при последњем слогу као да се чула потмула грмљавина пуна страхота, неки далеки шум ужаене буре.

Према игри своје не мање супарнице Рашеле, Ристори је имала самосталне проналаске у тој пстој улози. У првом чину Медеа се појављује с десна, са своја два детета, очајна, јадна, погружена. Рашел је била веома дирљива у том призору. Али Ристори измисли пешто друго. Наручи да се у дну позорнице начини мало ордашце, па кад се одонуд најпре појавила њена глава, а затим ноступно, на видику, на тој висини, цела група, мати с мањим дететом у наручју а с већим за руку, кажу ла је утисак био изванредно силан.

Ристори је дочекала да је слави цела њена земља и сав остали свет, који је зна, па чак п ми овде који је готово не знамо. Ја езм тога ради и прикупио ово мало“ података, свакако веродостојних, и похитао да их изнесем својим читатељима у исто време, кад се о овој слав-