Srpski književni glasnik

3993 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

пристаје да се ожени Павом, — „Поварета“; -— зар нисте п ви својим очима видели кад Пилипенда појури издајника вере Кљаку да бије, па кад овај утече, он удара невина магарца, — „Пилипенда;“ — зар се нисте и ви заједно е писцем поли ка мистериозному Ловрићу у .„Воденим силама,“ и зар вам не одјекује у ушима и души она страшна клетва у „Амину..“ Ту Матавуљ зна. да изабере и да потпуно опише лице, у коме, и преко кога, вам износи и у најфинијим и најскривенијим релацијама један догађај, или случај. У томе п јесте величина ових његових приповедака. Док у нашој старој приповетци јунаци декламују, код Лазе Лазаревића говоре и агитују, они код Матавуља раде... А на срећу и Јанко и Адамов и сви остали наши нови приповедачи стоје на томе становишту. И онп тако пишу. Ну, како Јанкове и Адамовљеве, тако и свију осталих речених приповедача приповетке више су лиреке природе, а Матавуљ је једини претежно епеки приповедач. И док први дејствују у првом реду на осећаје, Матавуљ опет дејетвује на машту u зато је интензивнији, и ако је често тежак за читање.

Па инак све приповетке у овој збирци нису приповетке. Боље рећи, у овој су збирци свега две приповетке: „Поварета“ и „Пилипенда.“ Чак пи за ову последњу може бити спора. „Први Божић на мору,“ то је почетак једне велике приповетке; „Водене елике“ су путнички случај, а у „Амину“ је у приповедачкој Формп пзнет народни обичај бацања проклетства на крадљивца.

Овај приговор може се учинити и мпогим другим приповеткама Матавуљевим, али не помислите да им ја овим манишем. Хтео сам само да изнесем шта је у ствари, а оне остају лепе па звале се овако, илп онако. За мене је Станковићева „Коштана“ драматизована приповетка, а не драмеко дело, а ја ипак тврдим да је она од велике вредности. Казаћете: па тај литерарни облик не постоји у појетици. Не мари, нека се п њему створп рубрика...

Све ове приповетке штампане су п пре збирке п. с тога је требало то рећи; а сем тога пошто су упшле