Srpski književni glasnik

КоштТаАН А. 245

на венчање за старо и недраго! Сватови напред, младожења. остраг, а Цигани за њим. Певају и евирају они да га развеселе, а евирка им оштра, оштра, срце кида... Таква је моја свирка и песма била, кад ја пођох да се венчам — да више у зелену башту не одем, месечину не гледам, драго не чекам и милујем, да младост закопам! И закопах је! Не видох! Сад Старо дрво. Ох! (Коштани.) Де, кћери, де ону: „На сред село шарена чешма... бистра вода...“ Ох, камо је сада, да ми она бистра, росна, свежа капне на ово старо, старо... (Хвата се ва чело) Де, кћери!

Држећи се за чело и грцајући слуша Коштану.

КОоштаАНА пева. Море, на сред село шарена чешма течеше, аго, течеше! Море, и на чешму, море, две до три моме стојашев, аго, стојашев...

Тома, виче. Марко! (У лази Марко.) Низе, дубле!... МАРКО, забезекнуто. А, не то, газдо! Тома, бесно. Ђид ! Марко деноси низе. Тома, прилази Коштани и везује јој низу око врата. Тома. На, кћери! Злато нека носи злато, а не стара, суха, црна кост да носи... Певај! Седа, привлачи Коштану, и наслања јој главу на колено. КОШТАНА, пева. Море, дајте мени туј мутну воду да пијем, аго, да пијем. ·— Море, за тебе има шарена соба да спијеш, аго, да љубиш!..

Тома, кида низе и посипа :е дукатима. На, на!