Srpski književni glasnik

КОШТА, НА. 249

МиткаА.

Овам, браћо моја слатка ! (Показује испред себе, где сви селају; Коштани.) Ти овам пред мене ! (Коштана долази и седа испред њега. Митка осталим чочецима.) Ви (показује на Коштану) ДО њума, без дајре, без ништа... једно до друго. (Чочеци се издвоје, седају Коштани. у крило, мило, попизно. Сви остали у страну, понизно клече.) Тако! Мој брат катил, мој брат крвник, мој брат никад апр да не види! мој брат... (Заборавља се.) „Дом“... (Показује на кућу и себе.) Ете дом сам! (Седа спроћу евирача, вади и меће испред себе јатаган, Фес, кесу, муштиклу.) Де, бре!... (Једном Циганину,) Свири! Да евириш: како нигде никога немам! Ни брата немам, ни татка немам, ни мајку немам! Женуг (Показује га кућу.) Ене гу! Од брашно п тесто очи ву се не видив. Нигде никога ја немам! Де! Тој да свириш! Моју песну ти да свириш !

ПрРви Циганин, зачуђено и изненађено.

Какву твоју песму, газдог

МиткаА.

Моју песну!

Први Циганин, у чуду, питајући погледом остале, понизно: Ама какву твоју песму, газдог Ми никакву твоју песму не знамо!

Митка, нестриљиво, силно.

И ја гу не знам. Само гу у ноћ чујем. у е'н гу санујем. Песна је моја голема! Како мајка сина имала, чувала, ранила, дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан... Порастаја син. Дошла енага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. Замприсале девојке!.. Син полетеја!... Све што искаја, све имаја... Хатови, пушке, сабље, жене... коју девојку неје погледаја, њојне косе неје замрсија и уста целиваја! Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све вараја, целиваја и — болан, болан бија! Болан од како се родија... (Уетаје) Тој сам ја! Па од т'ј бол, јад,

дерт ли је, проклетија ли је ника2 — Ево на ногу гинем.