Srpski književni glasnik

ОШ ТАНА. 257

САЛЧЕ, вије се. Не, газдо! Шта учини Куку, газдог ГРКЉАН, раеплакан, понизно. Стари смо, газдо! За хлеб ћемо без Коштане да

умремо !

(ЗАВЕСА ПАДА.)

(Свршиће се,) БоРИСсСАВ СТАНКОВИЋ.

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА.

Нови пПодвизи ТАРАСКОНСКОГА ЈУНАКА.

(4). IM. Ha лађи. — Киша. — Тарасконски јунак поздравља сени. — Истина о Виљему Телу. — Разочарање. — ТГартарен Тарасконац није никад ни постојао. — „Гле! Бомпар!“

Па Риги-Кулму Тартарен беше оставио снег; доле, на језеру, он поново нађе кишу, ситну, густу, која је сипила, водену пару кроз коју су се планине, наслагане и удаљене, губиле као облаци.

„Фен“! је дувао и таласао језеро, изнад кога су галебови тако ниско летели да је изгледало да их таласи носе; мислио би човек да је на отвореном мору.

И Тартарен се сети свога поласка из Марсеља, пре петнаест година, када је полазио у лов на лавове, оног неба без и једног облачка које се купало у светлости, оног плавог мора, тако плавог као да је обојено, оних труба са тврђава, оне јеке звона, одушевљења, радости, сунца, оне чаробности првог путовања!

Каква противност између свега тога и овог од влаге црног крова лађиног, готово пустог, на коме се распознаваху у магли, као иза какве зејтињаве хартије, неко-

1 Јужни ветар у Алпима.