Srpski književni glasnik

258 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

лики путници у улетерима, накарадним мекинтошима, и непомични крмар на стражњем крају лађе, сав увијен у огртач с кукуљачом, лица озбиљна и тајанствена, пепод кога. је висила објава на три језика:

„Забрањено је говорити с крмарем“. |

Ова препорука била је потпуно излишна, јер на Бинкелриду нико није говорио, ни на крову ни у салонима првог и другог реда препуним путника мрачна лица, који су спавали, читали, зевали, измешани са својим пртљагом размештеним по клупама. Тако је морао изгледати спровод прогнаника после каквог државног удара.

С времена на време, промукло бректање паре објављивало је близину какве ставице. По крову су се чули кораци и кретање пртљага. Обала је излазила из магле, приближавала се. Виделе су се планине затворено зелене боје, виле које су чисто дрхтале од зиме у зеленилу кишом натопљеном, тополе засађене с обе стране каљавих путова, дуж којих су се низале дивне гостионице са златним писменима на фасадама, госетионице Мајер, Милер, ди Лак, и суморна лица помаљала су се на прозорима низ које се цедила киша.

Лађа је пристајала уз обалу, путници су излазили, улазили, сви каљави, покисли, не говорећи ништа. По малом пристаништу врвели су кишобрани, омнибуси који су брзо одлазили. Затим би точкови својим јаким удајцима запенушалп воду под својим крилима, обала се удаљавала, губила у магловитом пределу са гостионицама Мајер, Милер, ди Лак, на чијим су се прозорима, за часак отвореним, виделе на евима спратовима мараме које су махале, раширене руке које као да су говориле:

„Милост, имајте сажаљења, поведите и наес.... да знате само !“

Покашто би се Бинкелрид срео у путу са каквим другим паробродом, изнад чијих је точкова на белом пољу било црним писменима псеписано пме: Германија, Виљем Тел... Опет псти суморни кров, исти сјајни мекинтоши, исто тужно путовање, ишла аветпњска лађа у