Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 261.

овом или оном правцу, исти неутешни погледи које су путници измењивали с обеју лађа.

И кад помислите да сви ови људи путују ради свога уживања, да су и они по тгостионицама ди Лак, Мајер и Милер затворени такође ради евога уживања !

И овде, као и на Риги-Кулму, што је Тартарена поглавито мучило, што га је чинило неутешним, што га је ледило више но хладна киша и небо без светлости, то је што није могао да говори. Доле, у лађи, нашао је истина позната лица, члана џокејског клуба са његовом синовицом (хм! хм!...), академичара Аетија Реи и профе“opa Шкванталера, ова два заклета непријатеља, који беху осуђени да пуних месец дана живе један поред другога, оковани за исти пут који је утврдила Кукова агенција, и још друге: али ни један од ових знаменитих „шљивара“ не хтеде познати Тарасконца, који је међутим падао у очи и кога је било врло лако познати по његовој капи, његовим гвозденим алатима и његовом конопцу на грудима. Сви су се као стидели синоћне игранке и необјашњивог заноса у који их беше бацила жива ватра овог дебелог човека.

Једина госпођа Шванталер, као мала пуначка вила, са својим руменим и насмејаним лицем приђе своме играчу, узе сукњу са два прета, као да ће играти менует, и рече му: „Икрати.. икрати.. фрло лепо...“ Беше ли то успомена коју је изазивала, или жеља да се опет обрће по такту 7 Тек свакојако, она га није пуштала, и Тартарен, да би је се опростио, изиђе на кров, волећи више да покпене до когтију но да изгледа смешан.

А киша — није да је падала, небо није да је било гадно, него је еве пљуштало као из кабла! И све ово као да није било доста, него се још и читава гомила „Војске спасења“, која се укрцала у Бекенрилу, — десетину крупних девојака с глупим изгледом, у плавим хаљинама и дечјим шешприма а ја Стеепауау, — беше искупила под три огромна црвена кишобрана, те стаде певати псалме, уз пратњу хармонике у коју је свирао

175