Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 261

највише воли, на једној од тих цедуљица стално је сто-

јало ово: „Најмилије дрво7 — баобаб. „Мирис“ — барута. „Писац“ — Фенимор Купер. „Шта бих волео да сам7 — Виљем Тел...“

И у апотеци, сви би у глас повикали: „То је Тартареново !“

Сад можете мислити колико је био срећан и како му је срце куцало кад је дошао пред капелу коју је подигла захвалност читавог једног народа. Чинило му се да ће му Виљем Тел лично отворити врата, још мокар од језерске воде, с луком MH са стрелама у руци.

„Забрањен је улазак... Радим.. Данас није дан за походе...“ повика изнутра неки крупан глас, удвостручен звучношћу сводова.

„Monsieur Astier-Rehu, de IE. Acadćmie Francatse!...

— Негг Professor Doctor Sehwanthaler!...

— Тартарен Тарасконац!...“

У луку изнад портала помоли се готово до пола сликар, на скелама, у радничкој блузи, с кичицом у рупи.

„Сад ће вам мој јаштиј из отворити, господо, рече он гласом у коме се огледало поштовање.

— Хе! знао сам ја да ће нам отворити, помисли Тартарен... Требало је само да се кажем“.

При свем том он је био толико пажљив, те стао позади и ушао последњи.

Сликар, дивна појава, златне косе као какав уметник из доба Обнове, дочека посетиоце на дрвеним степеницама, које су водиле на привремени спрат, направљен ради сликања горњег дела капеле. Све фреске, које су представљале главне епизоде из живота Виљема Тела,

беху већ · довршене, сем једне — сцене са јабуком на алторфеском тргу. На њој је радио у томе тренутку, и његов млади фамулус — како рече — се арханђелеком

косом, голих ногу, у средњевековној долами, служио му је као модел за Теловог сина.