Srpski književni glasnik
969 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.
Све ове старинске личности, црвене, зелене, жуте, плаве, веће но у природи, нагомилане у тесним улицама, под капијама онога времена, и насликане да се гледају са извесне даљине, остављале су на гледаоце утисак непријатан; али сви беху дошли да се диве, и дивили су се. У осталом, нико се није ни разумевао у сликарству.
„Слике имају стила“, рече учено Аетије Рени, е путничком торбом у руци.
А Шванталер, се пољеком столицом под пазухом, не хтеде изостати, и изговори два Шилерова стиха, од којих половина. остаде у његовој дугој бради. Затим дође ред на госпође и, за тренутак, чуло се само:
„sehon!... oh! sehbn!...
— Yes... lovely...
— Изврено, врло укусно...“
Човек да помисли да је у некој колачарници.
Наједанпут један глас загрме, проломи као звук трубе побожну тишину:
„А ја вам кажем да Тел не циља добро... Овај л к не лежи како треба...“
Можете мислити како се сликар пренеразио пред овим страшним алпинистом који му је, се алписким штапом у руци, се кукачом на леђима, могући убити кога при сваком од евојих многобројних покрета, математички доказивао да став његова Виљема. Тела није добар.
„А ја ве, овај, бар у томе разумем... Мол: му вас да ми то верујете.
— Ко сте ви
— Како, ко сам јаг...“ рече Тарасконац увређен. Дакле, врата се нису пред њиме отворила! И испреивши се он додаде: „За моје име питајте Закарске пантере и Атласке лавове, они ће вам можда одговорити.“
Сви се измакоше, уплашише.
„Али по чему то, молим вас, упита сликар, није овај став добар 2
— Погледајте овамо, овај!“