Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 263

Тартарен лупи обема петама о под, тако да се са пода диже прашина, прислони уз раме своју кукачу као л.к, и зЗаузе став.

„Дивно! Имате право... Не мичите се више...“

датим фамулусу: „Брзо хартију, креду“.

Тарасконац доиста беше за сликање, онако дебео, погнутих леђа, се накривљеном главом под капом, са подбрадником као на шлему, п ватрена погледа који је нишанио у уплашена фамулуса.

Што ти је силна ствар уображење! Он се замишљаше на алторфском тргу, пред својим дететом, он који никад деце није ни имао, са једном стрелом на тетиви и другом за појасом, да прободе срце тиранину. И његово убеђење беше тако јако да је прешло и на околину.

„Сушти Виљем Тел!..“ рече сликар, који је седео на једној ниској клупици и грозничавом руком екицирао: „Ax! господине, што се нисам раније познао с вама! послужили бисте ми као модел...

— Допета! налазите неке сличности...“ рече Тартарен, коме је ово ласкало, — не кварећи став.

Да, уметник му рече да је управо тако замишљао свога. јунака.

„И лице 7

— 0! лице је споредна ствар...“ Сликар се измаче и стаде посматрати свој цртеж : „Једно мушко лице енергично, то је еве што је потребно, пошто се не зна ништа о Виљему Телу, и пошто он по свој прилици није никад ни постојао“.

Тартарен, пренеражен, испусти лук.

„Врага!.. Није никад ни постојао!.. Шта ви то говорите 7

— Питајте ову гоеполу...“

Аетије Реп, са својим трокатним подвољком који је падао на његову белу вратну мараму, свечано рече: „То је једна данска бајка“.

— ут Ивеће...,' стаде тврдити Шванталер, не мање достојанствен.