Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 265

Одатле се видело кроз грање језеро и бели зидови капеле, као какав нов маузолеј. Бректање паре и везивање лађе објављивало је долазак нових посетилаца. Они се скупљаху на обали, с Путевођом у руци, приближаваху се се побожним покретима и опружених руку које су пратиле причање бајке. ПИ наједанпут, наглим обртом мисли, изиђе му пред очи комична страна свега овога.

Замишљао је целу историјску Швајцарску како почива на овом измишљеном јунаку, како у његову елаву диже споменике и капеле по трговима малих вароши и по музејима великих, како приређује патриотске свечаности, на које се са заставама на челу стиче свет из свих кантона; и еви ови банкети, све здравице, сви говори, сва клицања, песме, сузе које су надимале груди, све је то било за великога родољуба за кога су еви знали да није никад ни постојао.

Ви говорите о Тараскону: ово је тек права тарасконада, п то таква какву у Тараскону никад нису измислили !

Расположивши се поново, Тартарен у неколико крупних корака изиђе на Флуеленски друм, поред кога лежаше гостионица „код Телеплате“ са својом дугачком фасадом са зеленим капцима. Очекујући звоно за ручак, гости су се шетали тамо амо испред једнога водопада, по излоканоме друму, где беху поређана кола, с рукуницама на земљи, међу локвама воде, у којој се огледаше као бакар црвено сунце на заходу.

Тартарен распита за човека кога је тражио. Рекоше му да руча. „Водите ме к њему, хајд !“ рече Тартарен, и то тако заповеднички да га — и ако јој је било одвратно узнемиравати једну тако важну личност — једна слушкиња. проведе кроз целу гостионицу, где су га зачуђено гледали, и одвеле ка драгоценом вођи, који је јео одвојено у једној малој дворници из авлије.

„Господине, рече Тартарен улазећи с кукачом на леђима, извините што...“