Srpski književni glasnik
266 СРпски Књижевни ГлАСНИК.
Он застаде пренеражен, док је вођа -— дугачак, сув, с убрусом под брадом, окружен миришљавом паром од топле чорбе у тањиру — остављао своју кашику.
„Хе! Господин Тартарен!...
— Гле! Бомпар!...“
То беше Бомпар, некадашњи настојник њиховог клуба, човек добар, али обдарен претераном маштом која му није допуштала рећи ни једну истиниту реч, због чега је и прозват у Тараскону „Лажљивцем“. Бити обележен као лажљивац у Тараскону, можете мислити шта то значи. И то је био тај јединствени вођа, који се пео по Алпима, по Хималајима, по планинама месечевим !
„О! сад ми је све јасно...“ рече Тартарен мало разочаран, али при свем том весео што је напшао на једнога земљака и на драги му и дивни нагласак јужњачки.
„А овај, господине Тартарене, ви ћете ручати с: мном, а 2“
Тартарен прими позив без устезања, унапред уживајући што ће сести за мали другарски сто, се м са својим познаником, без пкаква компота који би могао бити предмет заваде; што ће моћи да се куца, да једући говори, и то једући изврена јела, брижљиво зготовљена и природна, јер господу вође крчмари веома пазе, служе их одвојено и дају им најбоља вина и нарочита јела.
И сад није било краја њиховоме: „а овај, а на пример, а иначе!“
„Дакле, драги мој, то сам ја вас ноћас чуо, горе, на кули 7...
— Наравно, молим вас... Показивао сам госпођицама оно дивно... је-л-те да је красно оно рађање сунца на Алпима 7
— Величанствено!“ рече Тартарен, најпре без убеђења, да му не противречи, али после неколико тренуTaka понесен, убеђен и сам у истину. Милина је просто било чути ова два Тарасконца како са одушевљењем ве-