Srpski književni glasnik

М и сл и. 279

199. (210.) Племенит човек не тражи среће у животу ни мило-

сти од људи, он је задовољан кад је судбина учтива према њему.

123. (211.)

Да се види празнина живота, зато не мора човек бити философ; али да се загледа дубље у ту празнину и да се у њој нађе нешто, зато се мора бити философ.

194 (213.)

Народи, друштва, класе боре се за слободу и правду; само се појединци боре за истину; по томе с једне стране правда је колективна истина, истина је индивидуална правда.

195 (219.)

Дужност је пелен, који својом горчином растерује бљутавост досаде, а евојим медом ублажава горчину Oчајања. 126 (221.)

Религија ствара велике заблуде, од којих после наука кује ептне пстине.

197 (9922.)

Код човека све достиже крајњу тачку свога пута, најдужи врх свога века, кад постане смешно; све код човека само је онда потпуно пропало кад је псмејано. Смех је потребна пеема свих људеких творевина и институција. По томе код човека и у његовом друштву све оно што умире пре него што је постало смешно, умире пре времена.

198 (228.)

Право велики духови не виде своју величину него

сптноћу осталих ствари и људи. 199 (233.)

Људи нису проста тела, метали, увек једнаки и једноставни. Сваки је човек једна грудва, у којој се по неки пут може наћи п по које зрно злата, али земље увек највише.