Srpski književni glasnik

284. СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

ако би се вратпо у Трет, онда би га „сплом у солдате зграбили“, а он неће у Наполеонову војску. Да га, каже, његов краљ узме у војеку, Јоаким би бпо кадар п свој живот „за свога краља и своје предраго отечество жертвовати“, али да служи „једном непостојаноме човеку како што је био Наполеон“ — никако! Све друго пре, али се Наполеоном наш Јоаким није се могао никад сложити. И тако Јоаким оетаде у Пешти неко време, а после пође у Нову Градишку у Славонији где му је било понуђено једно учитељско место. У тој „милитарској“ вароши проведе само шест месеци, а затим се реши да иде у Земун (на Трст је већ сасвим престао мислити), и „ако би возможно било у Сербију“ да од Карађорђа „ухљебленије“ тражи. У Земун стигне 25 јула 1806, нађе најпре кондиције, а после (1807) добије и учитељско место у основној школи. Сређен и осигуран на тај начин за дуже време, Јоаким се могаше опет бацити на књижевност и радити за позориште. Плод тога рала бејаше „Награжденије п наказаније“, такође комад који је наша публика скоро гледала. Јоаким наштампа, дакле, тај комад 1807, трошком једног земунског трговца.

„Награжденије и наказаније“ (2 чина) је једна „сеоска игра“ како је сам Јоаким назива. Да ли је и она превод не зна се, оригинал јој није нађен, али има места у њој која јако упућују на мисао да је она с немачког преведена.“ То вам је један скроз моралан комад, наивно и детињасто моралан, у којем врлина добија „награжденије“ а порок „наказаније.“ И каква врлина, и какав порок! Све што може бити у човеку неваљаства, пакости, злобе, нечовечности и других оваквих, за наивно позориште згодних порока, све је то сложено у душу бездушнога ишпана

1 Санда каже Немиру (сгр. 14); „Али он (Радомир, чини нам <е) је у аришту.“ Немир, хотећи да каже: „ако је, ја хоћу своје паре,“ овако одговара. на то: „Ариште овамо, ариште онамо, до та је да ја хоћу моје новце да имам.“ Ово је ван икакве сумње, буквалан превод немачке Фравзе: „Аггез hin, Arrest her....“