Srpski književni glasnik

ДОГМАТИЧНА И ИМПРЕСИОНИСТИЧКА

КРИТИКА. (2.)

Основна мана догматичне критике јесте што сва њена зграда постоји на врло трошном темељу. Она узима укус и идеје једне извесне епохе, једне извесне књижевности и примењује их као апсолутне законе духа људског, као непромењива правила лепога која важе за све људе, за сва места, за сва времена. И тај крпстализован укус једне пролазне епохе, окамењен израз једнога стања духова, само је „бесплодан напор да се оно што је вечито стави у оно што је пролазно“. И највеће и најгенијалније филозофске и научне теорије редом су падале, јер је живот и сувише сложен, и сувише простран, да би се дао закључати у празне формуле. Живот тече без икаква обзира на наше претпоставке и одредбе; човечанство, „подмлађени орао који мења перје“, на сваком кораку добија нове потребе и нове идеале, као што је Ламартин певао:

Идите! Човечанетво не живи од једне идеје!

Оно свако вече гаси идеју која га је водила,

И пали другу на бесмртној буктињи...

Књижевност, која је једна од главних манифестација тога немирнога човечанства у вечитом ходу, не може да остане окамењена ; са новим идејама и новим осећањима. јавља се и нова књижевност. Плодно начело еволуције продрло је свуда, па и у књижевну критику. Разлог догматичара да се књижевни укус не мења, да је оно што је било лепо пре две хиљаде година лепо п данас, да је вредност класичних писаца освештана ве-