Srpski književni glasnik

ДОГМАТИЧКА И ИМПРЕСИОНИСТИЧКА КРИТИКА. 291

ковима дивљења. у свима расама, и на свима местима, тај разлог исто толико вреди колико и тврђења теолога, у побијању еволуционе теорије, да су кокоши на египатским обелисцима од пре три хиљаде година исте онакве какве су п данас. Као да три хиљаде година не чине само један секунд у безмерној вечности! Данас, када свуда душе ветар слободне мисли, никакав догматизам, никакав ауторитет не остаје на ногама: човек данас осећа неодољиву потребу слободног испитивања, он има свест о дужности да прими само оно што издржи пуну критику његова разума и задовољи интелектуалне, моралне и емоционалне потребе. И са таквим стањем ствари, како се може примити догмагизам. у књижевној критици, у питањима. која највећма измичу мртвим п укоченоџм правилама, где је слобода про и последњи услов опетанка 7

1.

Догматична. критика хоће да буде пекључиво наука; нова, импреспонистичка. критика, која се расцветала последњих двадесет година у Француској, само је једна уметност. Филозофека подлога њена то је Кантов критицизам и Хегелов трансцендентални позитивизам. Ми не видимо васељену онакву каква одиста јесте, него преображену нашим чулима и преко наших чула; ми никако нисмо у стању да изиђемо из нас самих. Истина у себи не постоји; све наше идеје у непрестаном су стварању, оне су само стално развијање духа људског. Све је само однос и постојање. Нема религије, има само религија; нема морала, но нарави; нема начела, но само факата. Критика се ослања на суверенство личнога разума, она држи да у књижевним делима налазимо не оно што она одиста садрже но оно што ми хоћемо да нађемо. Једино начело њено јесте: не признавати никаква начела.

Објективна критика не постоји, као што не постоји ни објективна уметност. Као и еваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје

19%