Srpski književni glasnik

292 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

схватање и осећање живота. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим по произвољним правилима пожутелих реторика ; један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи. Што нас занима у једноме делу то није стварност, но начин на који је дух тога човека преобразио. Критичар нема да тражи оно што је апстрактно лепо и добро, но оно што се њему допада; он не износи свој суд, него лични угисак, импресију, откуда, по Леметровим Impressions de (ћеа ге, име целој школи. Анатол Фране, којп је са Килом Леметром најодличнији представник те школе, вели: „критичар је човек који прича доживљаје своје душе међу узор-делима“, а на другом месту „Господо, ја хоћу да вам говорим о себи поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа. То је прилично згодна прилика“,1

Целокупна естетика изгледа им као систематизовање софизама. Не да они не верују у могућност једне науке о књижевности : она ће бити могућна тек кроз милион година. „Када биологија буде створена, моћи ће се можда створити социологија, а после тога имаће времена да се на солидном основу створи једна естетичка. наука“. И док се до тога не дође, они просто уживају у књигама, не водећи рачуна о правилима и теоријама. У једноме истом чланку они говоре за и против, изнесу по неколико мишљења, никако не закључе, или као Леметр закључе (јер и то је један закључак, као што веле), са једним пироновеким : „Најзад, то ми је сасвим свеједно!“, или „Шта то може вредети за Сириус“

Две крупне примедбе дају се учинити импресионистичкој школи. Прво, ма колико се она бранила да нема своју филозофију уметности и свој законик лепога, тако не стоји у ствари. Та теорија постоји, али прикривена, она се не каже али се подразумева, и то ако не

1 Anatole France: La vie littćraire. Quatričme edition. Paris. 1839. 7. р. ТУ.