Srpski književni glasnik

ДОГМАТИЧКА И ИМПРЕСИОНИСТИЧКА КРИТИКА. 295

једна а оно две или три. Чим човек каже да је једно дело лепо или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. Свако тврђење је у исти мах и одабирање. Сама импресија није нешто потпуно засебно, у свакој од њих основ је опште-човечански. Она се може разликовати по дубини, по спољњем облику од других импресија; у своме основном квалитету она је иста за све људе, или бар за све људе једнога доба и једнога образовања. У осталом, и сами импресионисти“ тврде да њихова критика претпоставља опште идеје. И ако изгледа да они описују само своју физичку и интелектуалну осетљивост, они су израз и тумач свију осећања која су налик на њихова. Њихова критика није индивидуалистична : они само држе да је сигурније ослањати се на непосредно дате утиске но на увек спорна суђења, и само скромније, прикривеније мање авантуристички теже истим истинама којима и горда и ауторитарна догматична критика.

Импресионисти не тврде, јер знају како се човек лако вара пи у најсигурнијим стварима, чак и у аритметици у простом сабирању цифара; они не износе своју естетику, јер ни сами нису сигурни у њу, јер неће да даду другима могућности да их контролишу. Али када се по себи разуме да они имају своју теорију лепога, када и сами признају да импресија није правило уметности но само полазна тачка, зар не би било и савесније и корисније обележити у главним цртама своје естетичке идеје, ако не своју естетику.

Ма да не допуштају да се импресионистичка критика помеша са индивидуалистичном, ипак они описују критичареву осетљивост у додиру са књижевним делима, и целој уметности дају п сувише личан карактер, и сувише занемарују социјалну страну уметности. Уметност се, добрим делом својим, ослања на општу симпатију пи на људску удружљивост, у једноме делу ми волимо оно што је опште човечанско, што изазива одјек у дубинама на-

1 Jules Lemaitre: Contemporains, T. VI 3. X—+XI!.