Srpski književni glasnik

ДОГМАТИЧКА И ПМПРЕСИОНИСТИЧКА КРИТИКА. 295

науке, по другоме, она је само једна префињена и дилетантска. уметност. Но да ли истина неће бити између потпунога одрицања и апсолутнога тврђења, између анархије п тираније закона 7 Би лп се могло, ако не утврдити, а оно бар лпаговестити и оцртати друго нешто 7 Изгледа да може. У уметности, у опште, има две ствари: ствар талента и укуса, ствар факта и заната. Таленат, геније не д1 се научити: ни најдогматичнија реторика нити је дала рецепт, нити је у стању да га д", како ч0векможе постати Шекспир, Гете или Виктор Иго. Али занат је. тако рећи, опипљив, и он се даје научити. Индуктиван, експерименталан метод примењен је и на естетику, и нико мањи но Спенсер и Бен доказали су да се „језик богова“ даје сасвим разложити и испитати, да се књижевни утисци могу ухватити, поредити, посматрати, и да се из њих могу изводити чак и закони. Хемхолц, доводећи у везу физиологију слуха и музику, оптику и сликарство, јасно је показао нужно и природно прожимање науке са уметношћу и обратно. „Брижљиво посматрање дела великих мајстора, вели он у својој Оптици и Сликарству, биће псто толико корисно физиолошкој оптици, као што је истраживање закона осећаја п опажаја корисно теорији уметности." У последње доба јављају се у томе правцу радови од вредности, научноестетичка изучавања појединих питања која се тичу психологије и дела и писца, природе његових уметничких емоција. Та нова — ако није нескромно рећи — екепериментална естетика ослања се и на пеихологију, и на физиологију, па чак п на социологију. Захваљујући томе научном правцу који преоблађује, ми много више знамо од голога набрајања књижевних родова, од бескрајног низање тропа пи фигура, од празних разлагања о „трагичној кривици“ и „перипетији“. Данас се зна под којим се психолошким законима јављају поједине књижевне емоције, лагано се хватају Закони укуса и стила. Не

1 Principes scientifiques des beaux-arts par E. Briicke, suivis de POptique et la Peinture par H. Helmholiz. Paris 1878 p. 171.