Srpski književni glasnik

ДогмАтичкАа и ИМПРЕСИОНИСТИЧКА КРИТИКА. 297

тикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска. Критичар не треба да води рачуна хоће ли имати против или за себе ове или оне кругове, или јавно мњење, просечно мњење својих сувременика; по речима Сант-Бевовим, његов часовник треба да иде за десет минута напред од осталих. Али, то не значи да он има аристократски да презире и у напред осуђује оно што се једном ружном речју зове гомила. Много и много пута гомила је тачније судила но критичари од заната. Она има мање индивидуалности, духовне гордости, претеране деликатности и потребе за издвајањем што одликује јаке критичке духове. Али она је свежија и топлија, она се лакше даје освојити п загрејати, и велики писци налазили су у њој вазда пи спмпатија и готовости за искрено дивљење.

Критика којој ваља тежити има да што јаче осети и појми што већи број емоција и идеја, да их што верније и изразитије улије другима. То не иде без љубави, која, као сунце у космосу, даје живот и топлоту нашим душама. „Погледајте, вели Гијо', у очи каквога човека који пролази поред вас. Његове очи, и ако бистре и прозрачне, свакако мало вам што кажу, а може бити и ништа. На против, у једном простом погледу љубљене личности ви ћете видети до дна њена срца, са бескрајном разновреношћу осећања која се тамо крећу. Исто је тако са критиком. Онај који поступа са књигом као са каквим пролазником, са расејаном и немарком равнодушношћу првога погледа ока, одиста је неће ни мало разумети; јер ко хоће да разуме мисао људску треба да је воли. Отворите, на пример књигу која вам је драга, са којом сте навикли да разговарате као са каквим живим створом, ви ћете у њој открити складне мисли које се допуњују једна е другим, смисао свакога редића прошириће се за вас. Јер љубав обасјава; књига са којом сте се спријатељили јесте као отворено око које ни сама смрт не за-

i M. Guyau: L'art au point de vue sociologique. Paris. 1889. p. 51.