Srpski književni glasnik

300) СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

глумаца) и оно нешто недељне публике која би рахат могла гледати и „Човека с гвозденом образином“, јер јој је то дан кад иде у театар.

До године Стеријина је светковина апсолутно излишна. Је ли се то хтело7 Пад не само то, него ове две пропуштене прилике (лањска и садашња) убиће и саму намеру која је још у клици, а убијајући њу доводе у озбиљну опасност и саму замисао о старом народном репертоару, који се у последње време, запуштен п забачен, крпо стидљиво и смерно чак иза балета. Ја савршено не могу да објасним пристојним разлозима од куд у досадашње управе, састављене од самих књижевника, шта више драмеких, тако мало љубави за старе наше писце. Пре се могло очекивати, је-л-те, да ће она, имајући у своме крилу такве људе, завести то годишње светковање и за друге песнике наше. Ето Јакшића. Зар Јакшић у том погледу не би могао бити за трагедију оно што је Стерија за комедију, ако аутора „Лахана“ узмемо тако једнострано, што у осталом не би било право. Г. Нушић иде свом рођеном занату на штету и неће заслужити ни сам више пажње од оних што дођу после нас, ако неком будућем драматургу падне идеја, да и њега уврсти у ред српских песника које Народно Позориште слави. Он је заборавио да има ствари које се не смеју не учинити, и ако с тога не предстоји казна. Њега због овог сталног ниподаштавања старије драме — чиме се и о закон грешио — није заболела глава, као што му нико није ништа рекао, што је апсолутно игнорисао пре њега расписани стечај за оригиналне комаде који је морао извршити. Код нас се чак и у по80ришту не води никаква рачуна о овим стварима без којих му нема напретка, па ни живота. Код нас ће се још по обичном чаршијском мерилу можда и покренути, ако би стање почело врло опасно личити на оно 1874 године, кад је због дефицита позориште затворено, али нико неће главе обрнути на уметнички дефицит ове уметничке