Srpski književni glasnik

304 СРпСски Књижевни Гласник.

знати по личним студијама, апеолутно тачно, шта је добра игра, мора бити упознат се музиком, петоријом костима, декорација, и чиме још не! А што је најглавније, он мора пмати сасвим правилну идеју о задатку позоришта, план свога рада и бити човек од несумњивог укуса. Најзад, у нашем позоришту, он мора располагатп прилпчном дозом пожртвовања да ради пропуштене и пипаве туђе послове, који остају анонимни, од којих нема опипљиве користи, за које му се неће рећи хвала, а још мање ес места признати; на против. Истина ко оволико зна и може, неће да буле драматург, нарочито у Београду.

Ја наравно не знам како ће се развити ствари у позоришту, а нисам вољан од оног што држим да ваља учинити што пре у нашем позоришту попуштати за љубав ове или оне личности, онако исто као што нећу ускратити никоме своју симпатију ни свој глас — ма колико незнатан —- ако буде радио како мислим да треба.

Позориште је прече од евих управа — нарочито од рђазих, а оно је, на жалост, у последње време, потиенуто на поље покушаја, при чем се не води рачуна да оно и без тога не стоји сјајно. Можда се и варам, али Ja сам евакад волео уображавати да позориште може да буде у нас оаза, на којој би се са задовољством одмарале очи свакоме, кад их окрене са овог нашег метежа.

Прослава Г. и Г-ђе Цветић дошла је малчице изненада, и свет, судећи по интересу који је том приликом показао, као да није био спреман загрејати се у довољној мери сећањем на заслуге овог пара који је у своје време био главна снага Народног Позоришта. У осталом, и севечана представа тог вечера прилично је несрећно била удешена. Ако су нам се хтели изнети примери оног што је Г. Цветић досад за позориште написао, могло се то учинити избором из оних његових дела која мање знамо. „Немања“ и „Тодор од Сталаћа“ одавно ни за кога нису више новина. Између одломака из та два комада, присуствовали смо једној саврешено интимној сцени, којој је