Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПрРЕГЛЕД. 305

било места у кући јубилара. Званични карактер те сцене који је у први мах изгледао као да ће преобладати, постао је на крају саевим фамилијаран, и онда се није знало шта је, јер је једно друго кварило. Као за пакосет још говорник глумачке трупе лишио је оно неколико речи, којима. је поздравио Г. п Г-ђу Цветић, сваке искрености изговоривши их упоредо са суФлером.

На чем се међутим са задовољством заустављам, то је последњи чин „Распикуће.“ То је била последња тачка и лепше се није могло завршити. Била је врло срећна и нежна. идеја окружити Г-ђу Цветић, као Рајмундову Розу, њеном ћерком и унучади. То је једна од некадашњих улога те наше прве суберке, за коју су везане толике успомене, које су се овог вечера у већине гледалаца пробудиле. И као при сваком осврту у прошлост, ма како пријатан био, поткрадала нам се извесна меланхолија, и падале су нам на ум оне речи које пева Младост у Рајмундовом „Сељаку као милионару:“

Und scheint die Sonne noch so schon, Am Ende muss sie untergehn!

Трећа прослава у истом месецу била је Г. Ф. Иличића. Мени је врло жао што не располажем довољним податцима о том за српски театар врло заслужном човеку, који је, као Јоаким Вујић, прокретарио све српске земље, и како сам слушао, узимао савесно и озбиљно свој мучни и врло често са свим прозаични задатак. Позоришни лист на дан прославе донео је, истина, дитирамбичан чланак, али који својом крајном баналношћу није могао улити ни одушевљења за тог сиромаха путујећег старог глумца. Несравњено би се међутим више користило и Г. Иличићу и нашој позоришној уметности, да се описао његов живот, његови напори, муке које је несумњиво премучио, оно мало радости које је можда имао, које је крајеве обилазио, како је где пролазио, ко је с њим радио и најзад, најглавније, шта је играо под шатром, под дашчаним кровом, по селима, по већим местима, у крпама и крпежу, про-

стодушном српском свету. 20