Srpski književni glasnik

306 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Колико сам за мој рачун прикупио податке, Г. Иличић је пропутовао са својом дружином све српске крајеве ол Будве до Арада, од Софије до Сент-Андреје. Што нарочито вреди поменути, Г. Иличић је више волео не ићи тамо где му нису допуштали да своје позориште зове ерпским, него да узме име хрватско. Како над тим путујућим друштвима нема друге контроле до савести оних који их воде, како су она остављена сама себи, није мала заслуга што Г. Иличић није подлегао невољи.

Репертоар му се, наравно, кретао у једном кругу и састоји се већином (не рачунајући преводе) из дела Стеријиних („Светислава и Милеву“ и „Владислава“ могао би још он позајмити Народном Позоришту), Суботићевих, Банових, Трпфковићевих, Лазе Костића, Глишићевих, Нушићевих и других. Нека је и сам удешавао за позорницу.

Како би било интересантно знати шта више у опште о репертоару разних путујућих позоришта; како би било потребно утицати на његов састав, у колико је могуће, из београдског позоришта, које би по плану помагало те своје путничке агенте, као њихова матица, и како би најзад било корисно имати што више оваквих људи као што је Фотије Иличић!

ДРАГОМИР М. ЈАНКОВИЋ.