Srpski književni glasnik

272 СРПСКИ Књижевни ГЛлАСНИК.

свега љубазног, где љуби моју децу. Имам од њега писама срдачних, прекрасних. И ето шта је било под тим добрим осмехом! Боже мој, како ли је живот чудан, и како је лепа она лепа грчка реч: 'Е оу!“

И таква откривења нису остала на „Успоменама о Тургењеву“, чијем се писцу и тону није хтело свуд 03биљно поверовати. За цело време полемике помињата су непрестано нека писма Сахер-Мазоху, у којима Тургењев с врло сировом индискрецијом говори о својим француским пријатељима, и у којима је нарочито Доде мало поштеђен; писма, за која се говорило да су их многи читали... Обећавано је да ће бити објављена у неком руском часопису. При свем том, ниједно такво писмо, ни у изводу, ни у целини, није до данас угледало света, из најпростијег разлога — како то тврди Каминеки, — што ни једно није никад ни постојало.

Из трагања које је Камински предузео у Немачкој код пријатеља Тургењевљевих и оних који су знали СахерМазоха, изишло је да Тургењев не само да није познавао Сахер-Мазоха, но да је увек одлучно одбијао да ступи ма у какве везе с њим. Потврду о овоме налазимо п у једном писму уреднику „Новог Времена“, Суворину, где Тургењев пише говорећи о Сахер-Мазоху :

„Ја га не познајем лично и признајем вам да нисам велики љубитељ његових романа... Никад нисам могао разумети у чему бих ја могао бити поређен с њиме.“

Од књиге Павловеког, остало је данас само уверење да се Тургењев каткад одвећ наивно поверавао дискрецији наметљивог „пријатеља“, за кога је у осталом и он сам имао више доброчинства но доброг мишљења. Ниједан редак из пера оних који су добро знали Тургењева није потврдио та откривења. На против, Тургењев је код својих француских пријатеља остао до последњег часа

1 Успомене о Тургењеву од Павловеког изишле су 1887 у Паризу. После књиге Павловског, Цоде је у књизи Тридесет година париских успомена додао раније посвећеним симпатичним редовима Тургењеву овај розе зепршп (1888). У нас је, мислимо у мостарској Зори, пре две године, о овоме писао г. Ур. Петровић.