Srpski književni glasnik

O о Књижевни ПрРЕГЛЕД.

романе Достојевског, замерао је Золиној и Додеовој уметности, критиковао је оштро писање браће Гонкура, и ако је у свакој прилици, нарочито првој тројици признавао велики теленат. У таквом случају зар се може претпоставити да ће човек који п сам пише, а осетљив као Тургењев, задржати своје мишљење годинама сакривено, и нарочито у опшћењу са људима којима је књижевност била стални предмет говора, и који нису без интереса очекивали мишљење Ивана Тургењева. У њему може бити нетачног суда, може бити израз каткад тренутног и нервозно израженог утиска једног одвећ осетљивог темперамента, може да има чак и мало несвесне суревњиве нетрпљивости према туђем ехватању — колико је осетљивих темперамената без те природне слабости 2 — али све то не даје Тургењеву карактер који он добија из књиге Павловског.

„Осуђивали су га, вели Зола, да нас је оцењивао нешто строго у писмима његовим пријатељима у Русији. Истина је да се изражавао доста опоро о Гонкурима и Додеу; говорио је да он ништа не разуме у великој преуглађености стила Гонкура, а уметност Додеова чинила му се мало узана. Он је чак понављао непријатна причања и чаршијска казивања. Додеа је то јако заболело. Извесно, Тургењев није имао право што се бавио приватним животом људи, да би их после критиковао, али се ипак мора признати да је увек допуштено једном писцу, ма колико било симпатије у његовим књижевним одношајима, да неповређено одржи свој лични суд. Изиђе вам књига, и пријатељи вам кажу: „Врло добро“; нико није толико наиван, јел те, да верује да је то њихова прва и последња реч, и имали ко одиста права да им замери ако у разговору или у пиемима даду свој тачни критички, једном речи истински суд о вашем делу 2 Може ли се рећи да је то дволичност 2“...

Доцније, ни Доде није остао на првом мишљењу. У једном писму Каминском, поводом публикације једног