Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 279

, да прочита и да преприча, па да потпише као своје), ево како изводи: Прво препричава студију г. Ј. Маринковића, која се налази у „Србији“ од ВБ. Карића и сравњује онда са својим примерима; те код њега излази да су бугарске мелодије много старије од српских и хрватских (то суди по обиму њиховом, служећи се примерима песама из Источне Србије). Затим доказује, да се бу'арске мелодије завршују такође доминантним трозвуком у квпнтовом положају, коју им особину Срби и Љ. Куба, скупљач наших песама, поричу. Твзрди да је непотун завршетак редак у српској и хрватској музици, а код Бугара врло чест, и то како у терцовом тако и у квинтовом положају, што га наводи на мисао, да је зато бугарска музика богатија од наше. После овога настају препричавања о полузавршетку, где се понавља све оно што је Кухач толико пута и толико година писао у Утјепси служећи се Сеуаегс-овом Histoire et thčorie de Ја Мизијпе де Г Апнуине. Затим говори о тоналности, и каже да Бугари у томе имају „преимућство“ каквим се не може сваки народ похвалити. Но излишно је ређати све што је г. Махањ овом приликом написао, кад се све то може наћи у Кухачевим списима по „Вијенцу“, где је на исти начин и он извео из једне мелодије „Тамбуpuna ситним гласом“... триста чуда од „характеристике хрватске глазбе“. Каогод овде што г. Махањ налази у песми код нас врло познатој „От планина слеза, мамо, младо овчарче“...., тако је исто и г. Кухач раније чинио те правио забуне код Хрвата.

Г. Махањ резимује своја извођења на ово: да су бугарске мелодије у хармоничном и ритмичном односу надмашиле остале (српске и хрватске), а те особитости бугарских мелодија се налазе (служим се његовим M3разима): 1) у кусој, али пуној мелодији;

2) у богатој хармонији неприпремљене модулације и алтерованих акорада;