Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИкКази. 387

Видик тих песама је веома узак, сувише узак; он не иде даље од торња сеоске цркве. Главна, једина ствар коју песник пева јесте идиличка, буколичка љубав на селу, „на месечини, по ладовини.“ Како се много, заморно много воли у селу! Какве идиле! Ђердани звецкају на белим грлима девојачким, нижу се бројанице од којих румен силази на једра плећа зајапурених играчица, па ноћни састанци под звезданим небом, у самоћи поља, под топлим и мирисним ветровима, дуга чекања. до јесени да јаран дође са сватовима, младост која се прелива, хоће да воли и да буде вољена, чежња за миловањима у дугим зимски ноћима! Цела ова поезија има само један мотив, љубав. сенсуална, сирова и једноставна љубав. Час се чује како драги јечи: „Младост прође, луњо моја!..,“ час жудња и чежња избија у лепим и топлим стиховима као што је у најлешпој песми ове збирке :

Ноћ мирише...

Душо моја, није лако ни у ноћи Самовање. Знаш, не знала, Друго ћу тп вече доћи

Ти ме чекај, до петала!

Не могу ти 'вако више...

Ноћ мирише !...

Ноћ мирише !.... Драго моје, самоћа ме пуста сатре! Којекако дан протече, Али стрепим к'о од ватре, Кад наступи црно вече. Не могу ти 'вако више.... Ноћ мирише!...

Сва те еротична поезија збива се на селу. Љубавни осећаји били су за песника главно, он је само њих осетио и изразио, због тога му је село бледо, декорације неизразите, оквир неприметан. Ми видимо свет који све време, и дане и ноћи, проводи у некој примитивној љубави, само не осећамо довољно да се то збива на селу у опште, у српеком селу на по се. Ипак, каткада, у ређим

25%