Srpski književni glasnik

СЕР И

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига У, БРОЈ 6. — 16 МАРТ, 1909. , ,

„СТРАДИЈА“.

У једној старој књизи читао сам чудну причу, а враг би га знао од куд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било, у свакој кући пун таван логика, ал“ памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб.“

Писац те чудне приче, путних бележака (шта ли му је тај састав етрого узев по литерарним облицима не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они без зваке сумње, по утврђеном нашем српеком обичају упутили тај предмет на мишљење општој седници касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се људи, који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, а сви остали смо сербее). Еле, писац те чудне приче, односно путних бележака овако почиње:

„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету. Видео сам много градова, много села, много земаља, многе људе и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном

26