Srpski književni glasnik

4092 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. дивном, питомом пределу. Ја ћу вам причати о том срећном племену, и ако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада нити икад и после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...“

Шерет неки чича, те ме баш тим евојим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао хоћу да препричам и другима. Да не бисте сматрали, да вас овим наговарам на читање, ево одмах у самом почетку најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је2) лаже све што је причао; али, за дивно чудо, ја лично верујем у ту његову лаж, као у највећу истину.

Ево како он даље прича.

Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, евојом земљакињом. У том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где се све па и живот прилаже на олтар отаџбине. Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на смрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити. Неесрећна судбина моја не даде ми, да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи синко, пољуби ту свету земљу, кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем наролу, иди и на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је