Srpski književni glasnik

СТРАЛИЈА. 405

BEKOBHMA Doca IeMeHHTa, KpB BHTCIIKHX H CJGaBHDUX INipaдедова твојих...“

Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.

— Пођи, синко, нек' ти Бог...

С том недовршеном речицом издахну мој добри отац.

Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет, да тражим своју славну домовину.

Педесет година сам путовао по туђину, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.

Али, тражећи домовину моју наиђем на интересантну земљу и људе, о чему ћу вам ево причати.

Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бели град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду, где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну пи расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена и кроз сузе узвикнем:

— Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета, које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога... — Ветрић и

26%