Srpski književni glasnik

404 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

даље пири с плавих планина, које се виде тамо у даљини, а небо ћути.

— Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих 7 Све немо, све ћути, а мени као да пека слатка слутња, неки тајни глас вели:

— То је земља коју толико тражиш!

Наједаред трже ме неки шум. Крај обале мало даље од мене угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му Бога.

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.

— Која је ово земља преко воде, тамо, што се види 7 'упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити. Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроза зубе:

— Јест, то је заиста нека земља!

— Како се зове упитам.

— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал нисам питао како се зове.

— А одакле си ти питам.

– — Па ето ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

— Чудновато, то онда није земља мојих предака. моја домовина — помислим, а гласно запитам:

— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи7 Зар ни по чему није чувена г

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:

— Кажу да има у тој земљи доста свиња.

Зар је само због свиња чувена та земља“ упитам зачуђено.

— Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! рече онај хладнокрвно и узе опет крпити мреже.