Srpski književni glasnik

406 СРПСКИ Књижевни Гласник.

Јест, то је језик којим је говорио и мој отац и његови стари и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи. Буни ме то што је исти језик, али помислим, да то могу бити два далека народа, једног порекла, братека, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало по мало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан, што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град, да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада, како бих од те зараде могао даље продужити пут и тражити своју домовину.

Нисам пошао ни неколико корака, док од једном, а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И етаро и младо и мушко и женско гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. На послетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. По неки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента, и каквих не одликовања. Једва сам могао корачати кроз ту масу славних људи, што ме опкружују, и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се п прекори онима што су дуго уз мене:

— Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пуетите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе ближе мени, одмах журно ступа у разговор, да га не би ко потиекао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

— Одакле си... Зар немаш ни један орден“..