Srpski književni glasnik

СТРАДИЈА. 418.

Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима:

— Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља ?

— Нисте знали! узвикну онај и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.

— Страдија! додаде и стукну преда мном мало назад.

— Чудан случај, да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих! помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ та упитам:

— Чиме вас могу служити, поштовани господинег

— Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да. се примите тога високог и патриотског положаја... Ви сте на сваки начин бивали већ неколико пута до сада министар“

— Нисам никада.

— Никад!.. узвикну он забезекнут од чуда... Онда. на каквом високом положају, са неколико плата.

— Никад.

Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта даље да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити г. министра, и оде.

Сутра дан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:

„Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сад шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ни једну државну службу, нити икад примао плату. Заиста јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у „Хотелу код миле нам напаћене отаџбине“. Многи су га јуче посетили и тврде да се ни мало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонет-