Srpski književni glasnik

СТРАНИ А. 41 5

Сутра дан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена; те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

(Наставиће ce).

РАДОЈЕ М. ДОомАНОВИЋ.

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА.

Нови Подвизи ТАРАСКОНСКОГА ЈУНАКА. (6.)

Наједанпут кола стадоше. Пут је био сад стрменитији и правио је на томе месту велику окуку пре него што изиђе на врх Бринига, на који се могло за двадесет минута раније испети једном стрмом пречицом која је ишла кроз дивну букову шуму. И ако је то јутро падала киша, и пут био клизав и каљав, путници су, користећи се паведрином, сишли готово сви и један за другим ударили узаним „точилом“.

С Тартаренових кола, која су ишла последња, поскидаше се сви мушки; остаде само Соња, за коју је пут био сувише каљав; и како и Тартарен хтеде сићи за осталима, задржавши се мало због своје опреме, она му рече полугласно: „Останите да ми правите друштво“, и то тако умиљато! Бедни човек дође чисто ван себе, кујући у глави читав роман, колико пријатан толико невероватан, од кога стаде силно лупати његово старачко срце.

Али се брзо разочара кад виде девојку како се плашљиво нагла па оштро мотри на Бољибина и Талијана који су живо разговарали на уласку у точило, иза Манилова и Бориса који беху већ измакли. Лажни тенор устезаше ее. Као неки нагон да га опомињаше, да се не излаже опасности сам у друштву ова три човека. На послетку се реши; Соња је гледала за њим, милујући свој пуначки образ китом плавих љубичица, оних планинских