Srpski književni glasnik

416 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

љубичица. чије лишће јаче пада у очи са свеже боје цветова.

Кола су ишла ходом, кочијаш је био напред са осталим друговима, и цео низ, преко петнаест кола једна за другим, одмицао је празан, нечујно. Тартарен, врло узбуђен, предосећао је нешто страшно и не усуди се погледати у своју сусетку, — толико се бојаше једне речи, једнога погледа који би га могао начинити јунаком или бар саучасником у драми коју осећаше да је близу.

„Дакле, рече она после дужег ћутања, дакле ви знате ко смо ми, ја и моји пријатељи... Па! шта мислите о нама Шта мисле о нама Французи

Јунак је бледео и црвенио. Није му било до тога да којом неразборитом речи навуче на себе мржњу ових људи тако осветљивих; с друге стране опет, како да да за право убицама 7 Он се извуче једном метафором:

„А иначе, гоепођице, ви ми мало час рекосте да смо руфетлије, да сви ловимо хидре и чудовишта, деспоте и месождере.. Зато ћу вам и одговорити као друг по Светоме-Хуберту... Ја сам мишљења. да се, чак и против зверова, треба служити часним оружјем... Наш Жил Жерар, чувени ловац лавова, употребљавао је зрна која се распрекавају... Ја сам противан томе и никад то нисам чинио... Кад бих пошао у лов на лавове или на пантере, стао бих право пред звера, очи у очи, с добром двоцевком у руци, и дум! дум! са два метка погодио бих га у оба ока.

— У оба ока!... понови Соња.

— Никад нисам промашио“.

И он ово потврди, чинило му се да је још и сад у лову.

Девојка га је гледала с безазленим дивљењем, мислећи гласно:

„То би било још понајсигурније“.

Наједанпут чу се ломњава грана, шибља, и честа се размаче више њих тако живо, тако нечујно, да је Тартарен, коме је глава била пуна ловачких доживљаја,