Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 417 могао помислити да је у заседи у Закару. Манилов скочи с обронка, нечујно, близу кола. Његове мале и блиске очи светлиле су се на лицу трњем изгребаном, а са браде п разбарушене косе његове цурпла је вода са грана. Задихан, наслонивиш. своје кратке и маљаве крупне руке на прозор од кола, оп проговори нешто руски Соњи која, окренувши се Тартарену, рече кратким гласом:

„Дајте ваш конопац... брзо... — Мој... мој конопац... промуца јунак. — Брзо, брзо... одмах ћемо вам га вратити.“

He дајући му никаква друга објашњења, опа му стаде својим претићима у рукавицама помагати да се отараси свога чувенога конопца, који је рађен у Авињону. Манилов сав радостан узе конопац и у два скока поново замаче у честу, хитро као дивља мачка.

„Шта ли се то догађа Шта ли то намеравају“... Изгледа као звер...“ мрмљао је Тартарен не усуђујући се рећи шта мисли.

Као звер, Манилов! Ах! Баш се види да га не познаје. Нема под небом бољег, кроткијег, нежнијег човека од њега; и као црту ове изузетне природе, Соња, са својим бистрим и плавим погледом, исприча како је њен пријатељ, извршивши један опасан налог револуционарнога комитета и скочивши у саонице које су га чекале за бегство, претио кочијату да ће сићи, па ма главу изгубио, ако и даље буде тукао и без милосрђа терао марвинче, од чије је брзине међутим зависило његово спасење.

Тартарен нађе да је ова црта достојна античких времена; и кад је затим помислио колико је људских живота жртвовао овај Манилов, несвестан као замљотрес или као какав вулкан, овај исти Манилов који није дао да се пред њим мучи једно марвинче, он упита девојку простодушно:

Је ли било много жртава кад је бачен у ваздух зимски дворац.

— И сувише, одговори тужно Соња. И једини који је требало да погине остао је у животу. 27