Srpski književni glasnik

418 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

Она ућута, као да је љута, тако лепа, оборене главе и дугачких позлаћених трепавица које су јој падале на бледо румено лице. Тартарен је пребацивао себи што ју је уцвелио, поново освојен чаром младости и евежином која је лебдела око овог необичног малог створења.

„Дакле, господине, вама се чини рат који водимо неправедан, нечовечан 7“ Ово му рече из непосредне близине, милујући га својим дахом и својим погледом; и јунак осећаше да попушта...

„Ви дакле не мислите да је свако оружје добро и допуштено да би се ослободио народ који је у ропцу, који се гуши“7...

— Оно, јесте... само...

Соња је говорила све ватреније што је Тартарен више попуштао:

„Мало пре поменусте нешто о празнини у животу коју ваља попунити ; не чини ли вам се да би било племенитије, занимљивије ставити свој живот на коцку за неко велико дело, него излагати га опасности ловећи лавове или пењући се по глечерима

— Доиста...“ рече Тартарен опијен, занет, мучен безумном, неодољивом жељом да шчепа и пољуби ову ватрену, убедљиву ручицу, коју му она беше спустила на раме као пре, оне ноћи на Ригп-Кулму, кад јој је навлачио ципелицу. Напослетку, не могући се више савладати и обухватив'ли обема рукама ову ручицу у рукавицама:

„Слушајте, Соња,“ рече он доброћудним крупним гласом, очинским и пријатељским... „Слушајте, Соња...“

Кола нагло стадоше и прекидоше га. Беху стигли на врх Бринига; путници и кочијаши пелп су се у своја кола да накнаде изгубљено време п да, у једном галопу, стигну у оближње село где ће се ручати и упрегнути одморни коњи. Сва три Руса вратипше се на своја места, али место Талијаново оста празно.

„Господин је сео у једна од првих кола,“ рече Борис кочијашу који је питао за Талчјана; а обраћајући се затим Тартарену, на коме се видело неспокојство, додаде: