Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 419

„Мораћете од њега тражити ваш конопац; он га је задржао.“

На то настаде у колима нов смех и за честитога Тартарена нова мучна забуна, јер није знао шта да мисли, код оваке веселоети и невина лица тобожњих убилаца. Увијајући свога болеснога брата огртачима и пледовима, јер је ваздух на вису био хладнији још и са брзине кола, Соња. је причала, на руском, свој разговор с Тартареном, изговарајући љупко дум! дум! које су њени сапутници понављали за њом дивећи се јунаку, сем једнога Манилова који је вртео главом, не верујући.

Станица!

То вам је једна стара крчма, на тргу једног великог села, с трулим дрвеним балконом и се фирмом која виси о зарђалој гвозденој вешаљки. Ту се заустављају сва кола и, док се коњи испрежу, изгладнели путници јуре на први спрат, у једну зелену и мемљиву дворницу, у којој је општи сто на коме има места највише за двадесет и пет путника. Међутим њих је шездесет, и читавих пет минута траје страховито гурање, чују се само вика и ватрена преппрка између пиринчара и шљивара око компота, на велики ужас крчмарев, који је сасвим изгубио главу, као да пошта не пролази сваки дан у исто време, и који непрестано опомиње своје слушкиње, такође у хроничној забуни: диван изговор да се изнесе само половина јела исписаних у јеловнику, и да се приликом наплаћивања враћа неки чудноват новац, при чему бели швајцарски петпарци иду у стопарце.

„Како би било да ручамо у колима...“ рече Соња којој је ова галама била непријатна; и како нико није имао кад да се побрине за њих, ови млади људи решише се да се послуже сами. Манилов се врати носећи победоносно хладан јагњећи бут. Бољибин донесе дугачак хлеб и кобасице; али најбољи конагџија био је ипак Тартарен. Нема сумње, сад је била за њега најлепша прилика да се у овој галами одвоји од својих сапутника, или бар да се увери је ли Талијан ту, али му то не

97%